НАРКОМАНИЈА

Наркоманија спада у болести зависности од неке психоактивне супстанце, која, унета у оранизам, мења свест али и друге психичке функције. У групу психоактивних супстанци спадају опијати и стимуланси од којих су најпознатији хероин и морфијум, халуциногене супстанце као што је ЛСД, али и марихуана која је истовремено стимуланс и халуциноген.Untitled-1

Мотиви почетка употребе психоактивних супстанци

Најчешће се наркотици први пут пробају у периоду пубертета. Радозналост и распитивање да се што више упознају са оним што им је непознато, а привлачи их, жеља да се осете одраслим, да се издвоје међу друговима, понекад из бунта и беса према родитељима и друштву које их не схвата, а понекад из незнања…. То су најчешћи мотиви експеримената са психоактивним супстанцама. Младе често притиска вршњачка група уколико се са њом не индетификују. Инсистирање оних који дрогу узимају да је то „нешто много добро, а да су они који неће да пробају кукавице“, наводи и оне најтврдокорније да у неком тренутку попусте и испуне жељу групи. Scan_20140403_143944Занимљиво је да су често чак и деца из породица у којима су са родитељима разговарали о опасности наркотика, прихвата предлог другова да нешто пробају. Тинејџер не види опасност у марихуани или у таблетама, чак ни у хероину, јер његови другови то узимају, а то што је противзаконито даје свему ноту узбуђења и личне храбрости. Нико не размишља о последицама. Сама помисао на то да се може постати наркоман изазива снисходљиви осмех. Како то да сам ја одједном наркоман? Ја сам тако паметан, леп, имам јак карактер, бавим се спортом, а наркомани су губитници, болесни људи….. Не, ја могу да узимам понекад, нешто, али никада нећу постати наркоман – такав је психолошки одбрамбени механизам у свести тинејџера. Већина младих први контакт успоставља са марихуаном и екстазијем, најчешће у другом разреду средње школе, што не значи и да ће обавезно завршити са такозваним тешким дрогама, попут хероина. Што је најгоре, адолесценти могу да је узимају веома дуго, а да се ништа необично не примети. Иако се тачан број уживалаца опојних дрога и психоактивних супстанци не зна, чини се да се њихов број кроз смене генерација не смањује.droga1-(7)

Да би се развила болест и дошла до физичке и психичке зависности мора да се испуни неколио важних услова. Дрога мора да буде лако приступачна, а потенцијални корисник мора да има одеђене психичке карактеристике. Такве особе су обично пуне страхова, несигурне у себе, склоне депресији и социјално инхибиране. То значи да најчешће живе у лошим породичним условима или у неповољној атмосфери за љихово одрастање, где су други приоритети родитељима много важнији од бављења децом адолесцентима. Углавном се ради о породичном окружењу где је зарада императив за егзистенцијални опстанак. У таквим условима деца и не морају бити у сукобу са својим родитељима, довољно је да су препуштени сами себи и без контроле у одабиру пријатеља. А будући да у том узрасту нема играђених јасних критеријума и да је све подложно промени, лако склапају пријатељства и са особама које би у другачијим околностима сигурно избегавали.

 

Симптоми код деце

Константна поспаност, спавање када се то обично не чини, беоњаче су црвене, а зенице проширене, деконцентрисаност, временом постају лења, безвољна, апатична, неамбициозна, занемарују личну хигијену, отежано учење, лоше оцене а на крају и склоност напуштању школе.

ashley-rose

НЕУОБИЧАЈНО ПОНАШАЊЕ

Сигнал родитељима да се нешто неуобичајено са њиховим адолесцентом дешава је различито друштво које се у кући накратко појављује и нестаје. Сумњиви могу да буду и његови чести и кратки изласци. Учестали и тајни телефонски разговори, као и необјашњиво поседовање новца (могуће за дилерске активности) или нестајање ствари из куће, такође треба да побуде сумњу. Уколико се испољавају и нагле промене расположења, ћудљивост, пркосно и бунтовничко понашање, замена ноћи за дан, родитељима треба да буду упозорење и јасан знак да потраже стручну помоћ. Поготово, ако запазе да адолесцент испољава и промене навика у исхрани, односно губи апетит и показује тежњу за слаткишима. Ако је присутно и мршављење, па бледило и тамни подочњаци, који, иначе, представљају знаке хроничне интоксикације, што пре треба са адолесцентом разговарати и затражити стручну помоћ.

narkomanija

Марихуана

Untitled-1

Марихуана је најчешће коришћена дрога у свету и код нас. То је зелена, браонкаста и сива мешавина ситно исецканих сувих цветова, лишћа, стабљика и семенки Индијске конопље (Cannabis sativa). У светском жаргону постоје 200 назива за марихуану, а код нас се најчешће се користе термини : трава, вутра, шит (хашиш), пот, ганџа, мара. Обично се пуши умотана у цигарете које се називају џоинт (joint) или у лули (пајп, ћилам, наргила). Има јачи мирис од дувана у цигаретама, као и од дувана у лули. Последњих година у цигарете марихуане се стављају и друге дроге, као што је крак „кокаин“ (crack – cockaine), измрвљене таблете, што се обилно назива „хемија“. Неки корисници марихуану узимају са храном или је пију као чај.

Untitled-1

У Северној Америци током гајења често се биљка залива водом у коју се додаје више врста хемикалија које дају марихуани додатне халуциногене ефекте приликом конзумирања а и доводе до зависности. Главни састојак у марихуани (поред још 400 других састојака) је једињење ТХЦ. Мембране одређених нервних ћелија садрже протеинске рецепторе који везују ТХЦ који се апсорбује у масном ткиву у различитим органима. Кад се смести, ТХЦ опушта серију ћелијских реакција које мењају стање свести. Ефекти марихуане зависе од јачине и потенције ТХЦа који садржи. Јачина дроге се мери у односу на просечну количину ТХЦа. Марихуана просечно садржи око 3% ТХЦа.

Untitled-2

Здравствене тешкоће

 Марихуана је штетна и ризична по здравље. Веома је тешко прецизно испитивати дејство марихуане, с обзиром на чињеницу да не постоји систем у нашем организму на који она не делује. Поред тога, ова дрога у себи комбинује дејство различитих категорија опијата, као што су алкохол, средства за смирење или халуциногене дроге. Марихуана може бити штетна на много начина, како у тренутку узимања , тако и током дужег времена конзумирања. Може доћи до оштећења мозга и централног нервног система, поремећаји у репродуктивним органима и раду срца, повећање крвног притиска, рак. 

Untitled-1После конзумирања марихуане, њен главни састојак ТХЦ остаје у организму од 3 до 30 дана у зависности од метаболизма особе.

Екстази

Untitled-1

Екстази се сматра клупском дрогом резервисаном за дане викенда када млади одлазе у провод. Екстази узимају да би били што веселији и понашали се спонтаније. Потенцијално је врло опасна дрога, јер ангажује тело преко његових могућности, тако да су они у стању сатима да играју или се на неки други начин физички ангажују. Зна се да једна таблета екстазија постиже очекивани ефекат у року од једног часа. Међутим, дешава се да неко попије и две таблете екстазија у року од 15 минута, што може довести до веома озбиљних здравствених последица. Највећа опасност је од дехидрације организма, са могућим настанком врло тешких епилептичних напада, инфарктом па и смртним исходом. Исто се односи и на амфетамине, који такође захтевају уношење пуно течности, јер организам доводе до дехидратације.  Ако не би пили воду, могло би доћи до смртног исхода. Али на несрећу, млади не пију воду, већ пиво или нека од енергетских пића, што представља убитачну комбинацију за тело и мозак.

Формирање зависности

Untitled-222Кад се једном почне са дрогом, питање је времена када ће се формирати зависност. Склоност ка хероину се образује после 10-15 конзумирања, при чему до зависности долази код свих живих бића. Лабораторијски мишеви, пацови, пси преферирали су хероин уместо хране после 2 недеље редовног уношења. Приближно иста ствар се догађа са човеком. Већ после месец дана редовне употребе хероина, жеља да се буде под његовом дејством постаје главна преокупација, све остало губи смисао. Кад се почне са употребљавањем, веома је тешко зауставити се, обично пролази неколико година скандала, обмана, до тренутка када пацијент сам себи призна да је упао у клопку са наркотицима. Наркоман троши сав свој новац на наркотике, узима кредите, позајмљује, краде од родитеља и мисли да великих проблема нема, да се ради о привременим финансијским тешкоћама, да ће убрзо наћи неку исправну финансијску комбинацију и све ће бити у реду.

Физичка зависност

Опијати (хероин, трамадол. Кодеин, метадон, опијум, морфијум), алкохол, бензодијазепини (сомнубене, валијум, бромазепам, ксалоло) у случају редовног узимања стварају не само психићку навику већ и физичку активност. Смисао ове појаве је и преуређењу метаболизма, физиолошкоих процеса, промени рецептора и нивоа неуромедијатора. Организам може нормално да функционише само под дејством супстанце, пад концентрације доводи до развоја кризе, апстинентског синдрома. За сваку супстанцу постоји низ специфичнUntitled-1их симптома, разликује се њихово трајање и интензитет. На пример, овако изгледа списак симптома опоидног апстинентског синдрома: нервоза, кијање, зевање, болови у мишићима ногу, руку, у крстима, болови у костима, зглобовима, мучнина, повраћање, дијареја, несаница, немогућност да се намести удобно у кревету приликом спавања, знојење, гушчија кожа, халуцинације. У случају дуготрајне злоупотребе великих доза наркотика или алкохола могуће су опасне компликације као што је епи напад, велики проблеми у раду јетре, делиријум, кардиоваскуларни и респираторни проблеми, оток мозга, смрт. Додатни ризик представља тзв. Самомедикација – коришћење медикамената на основу савета пријатеља или информације са интернета. Врло често, оно што је помогло једном човеку код другог може да изазове само контраефекте. Многи препарати ометају дисање, могу да испровоцирају аритмију и треба их узимати само под контролом лекара. Опасност и тежина симптома апстинентског синдрома захтевају адекватно лечење – детоксикацију. Детоксикација омогућава да се организам за кратко време очисти од токсичних супстанци, да се нивелишу последице употребе наркотика и обнове основни физиолошки процеси: сан, апетит, расположење. После детоксикације пацијент се физички осећа нормално, али психичка потреба за неркотицима, жеља да се поново доживе пријатни ефекти наркотика остаје, чак се и појачава. 

Лечење наркоманије није једноставан процес.

Опасност од рецидива

Постоји изрека: „Шта може да буде јаче од хероина? Одговор је – криза од хероина.“ Заиста када преживи мучне манифестације апстиненстке кризе, пацијент проклиње хероин, дилере, пријатеље, себе. Куне се да се више никада неће вратити наркотицима. Међутим, већ после 3-5 дана мишљење се често значајно мења. Појављује се  „керјвинг“, жеља за наркотицима. Описно пацијенти то стање описују као „црв у глави, ровац, сијалицу, метак, жељу“. Стална сећања на то како је било лепо под дејством наркотика, незадовољство трезвеним стањем, промене расположења, раздражљивост због ситница, несаница или снови на тему наркотика, сви ти симптоми чине језгро болести – психичку зависност, потребу за наркотицима. Самостална контрола ових процеса је практично немогућа. Наркотици су до тог момента пацијентима уништили вољне механизме и одлучујућу улогу игра психокорекција, изолација од контаката са наркоманима, фармакотерапија, помоћ родбине и пријатеља, блокада од наркотика, учествовање у рехабилитационом програму. Жеља за наркотицима је присутна месецима, а процес је валовит. Жеља се смањује у случају да се поштују основна правила – уздржавање од употребе марихуане, алкохола, испуњавање плана активности, прекид контаката са старим пријатељима. Жељу провоцирају стресови, употреба алкохола, посећивање места где се употребљавају наркотици, слабија контрола од стране породице, доступност новца.

Untitled-1

 

Да ли, и како се лечи наркоманија?

Приликом одласка на лечење узима се у обзир степен зависности и укључује цела породица. Када се узме детаљна анамнеза доноси се одлука да ли ће лечење бити амбулантно или болничко. Зависно од дужине узимања наркотика и профила личности, лечење траје најмање годину до две, а некада и дуже. У оквиру терапије постоје програми за одвикавање где се свакодневно дају синтетски хормонски опијати у дози која испуњава опијатске потребе пацијента.

Scan_20140403_144435Предност оваквог лечења је и томе што особа на лечењу у смислу потребе за одређеном дрогом подмирена, али је зато. С друге стране, функционално потпуно способна за живот. Касније се приступа и психосоцијалним процедурама. Исход лечења се, свакако, не може сматрати неуспешним, с обзиром на то да се половина излечи и врати нормалном животу, док се друга половина периодично враћа.

Фаза опоравка

Велики број истраживања сведочи о томе да се значајан број биолошких процеса код зависника стабилизује током 12 месеци. На пример, годину дана после уздржавања од наркотика, на позитронској емисионој томографији се не испољвају промене на мозгу, ниву неуромедијатора је исти као код осталих људи. Статистички гледано, вероватноћа рецидива се знатно смањује после 9-12 месеци. У том периоду човек престаје да трпи због лишавања наркотика. Трезвено стање му постаје комфорно, враћају се здрава интересовања, мења се окружење. Веома важан моменат је опоравак вољних механизама, дисциплина, испуњавање обавеза, постављање циљева и њихово достизање. Наркотици много тога узимају човеку, али они који су успели да победе зависност постају јачи и вредни поштовања.  

 

АЛКОХОЛИЗАМ

Алкохолизам је једна од најраспрострањенијих болести зависности. Сврстава се у социјално-медицинску болест. Социјална, јер је заначајан утицај друштвене средине у настајању болести, значајне су последице у виду поремећаја понашања и функционисања појединаца у средини у којој живи и ради. Медицинска, јер алкохол изазива бројна оштећења на органима у човечијем органитму, од којих многа могу бити и смртоносна. Испољава се као губитак способности уздржавања од прекомерне употребе алкохола, што доводи до зависности, нарушавања психичког и физичког здравља и социјалних односа.

Alkoholizam-bolest-zavisnostiЈедна од најзначајнијих дефиниција алкохоличара је свакако она коју је педесетих година прошлог века увела Светска здравствена организација: Алкохоличари су оне особе које ексцесивно пију алкохолна пића, постајући постепено зависне од алкохола, при чему испољавају било отворене социјалне поремећаје, било манифестације које оштећују њихово телесно и друштвено здравље, њихове односе са другим особама и њихово добро социјално и економско функционисање, било да само испољавају предзнаке који наговештавају поремећаје таквог карактера. Због тога они заслужују лечење.

alkoholizam 3

Развој алкохолизма, то јест зависност од алкохола има одређени ток

Алкохолизам у првој фази

Прва фаза друштвене употребе означава привикавање на алкохол. Што се више пије, више расте подношљивост према алкохолу (толеранција) које је разичита у зависности од појединаца. Услед пораста толеранције да би се постигао исти ефекат потребно је све више и више пића.

Алкохолизам у другој фази

Друга фаза алкохолизма започиње престанком раста толеранције, а означена је алкохолним заборавом. Долази до зависности од алкохола и до различитих знакова друштвених и здравствених оштећења. Личност и понашање алкохоличара се мењају.

Алкохолизам у трећој фази

Трећа фаза је окарактерисана неповратним оштећењима (иреверзибилним). Започиње падом подношљивости алкохола. Алкохоличару је на крају довољна једна чаша да се опије. Он има велики број алкохолних оштећења, сметњи и несаницу.

ЗАВИСНИЦИ

Према типу зависности алкохоличари се деле на психичке и физиче зависнике. Психички зависници пију да би себи олакшали савладавање потешкоћа. Њихова је посебност губитак могућности контроле над даљим пијењем. Кад попију неколико пића випе не могу стати и пију док се не напију. Физички зависници осећају метаболичну жудњу за алкохолом, не могу живети без пића и стога пију свакодневно. Њихова је посебност губитак способности непијења.

100024243451fb57eeda409253435678_orig

 

АПСТИНЕНЦИЈА

Симптоми апстиненције (уздржавања) су : тегоба, немир, убрзани пулс, знојење, дрхтање руку, мучнине и повраћања, узбуђеност, несаница, напади, падавице, пролазне додирне, слушне и видне халуцинације.

 Алкохолизам (зависност од алкохола, етилизам) је хронична, прогресивна, физичка, психичка и социјална болест.

Хронична – то значи да медицина још увек није у стању да ову болест заувек излечи. На пример, човек који је престао да конзумира алкохол може све године које су му преостале да проживи достојанствено и срећно, ни у чему се не разликујући од других. Али ако након много година овај човек пожели да пије помало, одмах ће се вратити на онај стадијум болести на ком се зауставио пре много година.

Прогресивна – то значи да се временом стање погоршава и у одређеној фази промене у организму постају неповратне.

Физичка – то значи да неумерена дуготрајна употреба алкохола доводи до поремећаја метаболизма и појаве тзв. Болести које настају услед конзумирања алкохола. Најчешће је то токсично уништавање јетре, нервног и кардиоваскуларног система.

Психичка – подразумева промене личности, нестанак интересовања и тежње за достизањем циљева. Алкохол човеку постаје једино важан. Због тога су алкохоличари спремни да због алкохола жртвују своје здравље, каријеру, мир својих ближњих. Рушење вољних механизама доводи до променљивости, лажи, манипулација, бескрајна обећања да ће престати да пију никада се не испуњавају.

Социјална – човек који пије не пати сам, већ приморава и своју породицу да пати. Стална напетост, безуспешни покушаји да се алкохоличар контролише, разочарања, гнев и конфликти образују сузависност код чланова породице болесника.

Alkohol-posledice

АЛКОХОЛ И ДРОГЕ

Неке комбинације алкохола, дрога и лекова могу имати мање или веће нежељене ефекте. Једно је сигурно: мешање било каквих дрога или лекова штетније је од дрога узетих појединачно и тешко је предвидети какво ће деловање која комбинација имати на појединца. Ако особа узима неки лек под надзором лекара, свакако треба питати о интеракцији лека са алкохолом.

Када се алкохол узима заједно са лековима против болова који нису наркотици, може доћи до: одређених компликација, крварења из желуца, ерозивних промена на слузокожи желуца. Такође, ови лекови смањују способност згрушавања крви, спречавајући везивање тромбоцита у угрушке. Алкохол може појачати оба ова непожељна ефекта лека. Старије особе које мешају ову врсту лекова и алкохол су у повећаном ризику од настајања крварења из желуца. Уз то, аспирин може повећати доступност алкохола, повећавајући тако непожељне ефекте.

Алкохол се често узима заједно и са лековима против болова који спадају у наркотике. Ови лекови се преписују за олакшавање средњег до јаког бола. Они укључују опијате, морфин, кодеин, демерол и дарвон, Комбинације опијата и алкохола појачавају седативни ефекат ових супстанци, што повећава ризик од смрти због предозирања. Појединачна доза алкохола може повећати доступност и пропоксифена, што повећава нуспојаве лека.

Веома честа појава је мешање алкохола и дрого, што узрукује низ компликација. Нежељени ефекти се разликују од врсте дроге. Тако алкохол и хероин представља врло опасну комбинацију. Наиме, хероин и метадон успоравају рад срца и дисање и бројне смрти које се приписују опијатима наступиле су управо због мешања са алкохолом. Када се алкохол меша са марихуаном, врло лако може доћи до мучнине, повраћања и вртоглавице, уз смањену моћ расуђивања и координацију.

Кокаин је стимуланс, алкохол депресор, а из његове комбинације у јетри настаје супстанца звана кокаетилен која појачава деловање кокаина, али и доприноси опасности од срчаног удара и престанка дисања. Такође, обе дроге могу маскирати деловање друге, па је могућност предозирања повећана и због тога често доводи до тровања.

alkoholizam_1369237883_670x0Алкохол и екстази су супстанце које доприносе дехидрацији и прегревању тела, тако да је повећан ризик од топлотног удара. Takoђе, оптерећују јетру и бубреге, а веће количине алкохола довешће до мамурлука следећег дана.  Екстази може сакрити деловање алкохола, па је повећана могућност од тровања и епилептичких напада. Слићне последице изазива комбинација алкохола и спида. Наиме, јетра и бубрези су додатно оптерећени овом комбинацијом, тело дехидрира и честе су појаве агресивног понашања и нервозе.

Због свих, горе наведених, нежељених дејстава треба се суздржавати од мешања алкохола са било којом врстом лекова и дрога.

 

ЛЕЧЕЊЕ АЛКОХОЛИЗМА

 За дијагнозу алкохолизма постоје различити критеријуми. Уколико дотична особа испуни одређени број критеријума, сматра се зависном. Да би се неко стање означило алкохолизмом, требало би да испуњава бар један од 4 критеријума:

  1. Психичку и физичку зависност;
  2. Прогресију соматских, психијатријских и неуролошких компликација;
  3. Губитак контроле над пићем;
  4. Немогућност апстиненције.

 Дијагноза алкохолизма може бити непоуздана, јер дијагноза зависи од тога да ли је пацијент спреман да искрено одговори на низ питања о својим моделима пијења и о својим ставовима према пијењу. То је проблем, јер чест симптом алкохолизма је порицање. Због тога лекар код постављања дијагнозе алкохолизма, сем разговора са пацијентом, у обзир узима и све физичке и психичке симптоме, понашање и животну ситуацију, те одређене параметре из анализе крви. Много пре него што се проблеми пијења дијагнозирају у здравственој установи, обично су препознати од стране пријатеља и породице. Те блиске особе примећују да дотична особа наставља пијење упркос свим проблемима које то изазива у љиховим животима и они исправно закључују да особа има проблем са пијењем. Пријатељи и чланови породице могу покушати да разговарају са дотичном особом о проблему и охрабре га да затражи помоћ, али опет, следи негирање. Негирање је често код људи са проблемом злоупотребе алкохола да је само негирање занк упозорења. Алкохоличар једноставно не види, или одбија признати да је конзумација алкохола извор проблема.

alkoholizamМотивација  игра важну улогу у лечењу алкохолизма утичући на пацијенте да траже, придржавају се и заврше терапију, као и да ураде успешне дугорочне промене у свом животу. Мотивација је важан први корак према било каквој акцији или промени понашања. Долазак на лечење је за већину алкохоличара начин изласка из разних криза: породичних, пословних, здравствених, итд. Алкохоличар је у опасности да изгуби или је већ изгубио брачног друга, можда ће изгубити или је већ изгубио посао, значајно је оштетио своје здравље, а неки су угрозили и свој живот. Успостављање апстиненције је предуслов за лечење.

Данас је лечење зависности од алкохола много лакше него пре 20-25 година. Постоји низ институција које лече алкохоличаре савременим методама. У садашње време се настоји да се алкохоличар током лечења не издваја из породице и из радног процеса. На тај начин болесник се свакодневно соучава са реалношћу па зато стално јача и његова мотивација за бољим и здравијим начином живота. У исто време добија објашњење о својој болести, прихвата алкохолизам као болест од које болује, сазнаје шта и како треба да мења у свом понашању и начину живота. Циљ савременог лечења је што потпунија реинтеграција у друштво, уз потпуну апстиненцију.ciroza-jetre

Знамо да алкохолизам најпре доводи до поремећених односа у породици алкохоличара. Зато у лечењу велику важност има породица оболелог, коју треба одмах укључити у лечење. Циљ лечења је успостављање новог, здравог модела живљења. То подразумева промене на свим пољима:

  1. Побољшање физичког и психичког здравља (дружењем са члановима породице, правилнијом исхраном, редовним лекарским прегледима, квалитетнијим коришћењем слободног времена);
  2. Побољшање породичног функционисања (преузимање улоге супружника и родитеља, решавање породичних проблема, дружење са члановима породице, допринос побољшању материјалног стања породице, пружање ослонца деци, итд.);
  3. Побољшање професионалног функционисања (реафирмација на радном месту, преузимање и решавање радних задатака, напредовање у радној средини, стицање поверења колега, помоћ и подршка колегама на послу итд.);
  4. Побољшање ширег социјалног функционисања (побољшање односа са родбином, пријатељима, комшијама, пружање помоћи, дружење, итд.).

Дакле, циљ је рехабилитација и ресоцијализација зависника и његове породице. Важно је рећи да су лечење и рехабилитација и ресоцијализација делови једне целине или процеса, јер једна зависи од успеха или неуспеха другог, а сви заједно имају исти циљ – усмерити појединца на квалитетнији начин живљења.

 

ЗАВИСНОСТ ОД КОЦКЕ

Коцкање само по себи није друштвени поремећај, него то постаје онда кад престане да буде игра и наметне се као стални образац понашања људи, због чега изазива бројне и често озбиљне проблеме.

Untitled-1

Дефиниција патолошког коцкања

Кад  играч није у могућности да контролише свој нагон за коцкањем, а извођењем тог чина штети себи и другима, говоримо о тзв. патолошком коцкању које према међународној класификацији болести једна од 6 категорија поремећаја контроле импулса. Према америчкој класификацији менталних болести (DSM-IV), патолошко коцкање се разликује од осталих поремећаја импулса, расположења или мишљења. Да би било независно од осталих сличних поремећаја, особа која је оболела од патолошког коцкања мора имати 5 или више симптома или знакова ове болести:

  1. Преокупираност. Особа често мисли о коцкању, без обзира на то да ли се ради о прошлом, будућем или замишљеном коцкању.
  2. Толеранција (подношење). Као и са толеранцијом на психоактивне супстанце, особа прави све веће или све чешће улоге како би доживела исто „узбуђења“.
  3. Повлачење, одустајање. Осећај узнемирености или раздражљивости повезан са покушајима да се прекине или смањи коцкање.
  4. Бежање од проблема. Особа се коцка да поправи расположење или побегне од проблема.
  5. Наваљивање. Особа покушава да поврати губитке на коцки са још више коцкања.
  6. Лагање. Особа покушава да прикрије размере свог коцкања лагањем породице, пријатеља или терапеута.
  7. Губитак контроле. Особа безуспешно покушава да смањи коцкање.
  8. Нелегалне радње. Особа крши закон са циљем да дође до новца потребног за коцкање или поврати новац изгубљен на коцки. Ово може укључивати дела крађе, проневере, преваре или фалсификовања.
  9. Ризиковање односа са значајним људима. Особа наставља са коцкањем упркос ризику да изгуби партнера, посао или другу значајну прилику.

Плаћање кауције. Особа се окреће породици, пријатељима или трећој особи за финансијску помоћ за отплаћивање дугова насталих коцкањем.

 

ЗАВИСНОСТ ОД ПУШЕЊА

Хемикалије из дуванског дима ремете биохемијске процесе на нивоу ћелије, док на менталном нивоу никотин, као психоактивна супстанца, изазива снажну зависност и мења понашање особе.

Untitled-1Без обзира на упорне кампање са упозорењима о штетности дувана на здравље људи, раширеност пушења на планетарном нивоу постаје алармантна. Уз то, свака нова генерација све раније почне са првом цигаретом, а само најупорнији успевају да се ове пошасти и ослободе.

Према најновијим подацима у светској популацији, петина су пушачи. Од укупног броја око 800 милиона су мушкарци, а 200 милиона жене. Зависно од развијености земаља, број пушача у свету међу мушкарцима креће се од 7,2 до 71 процената. У Европи је учесталост пушења међу јачим полом од 13 до 63 процената. Статистички мерено, мушкараца пушача у Србији има око 38%. С друге стране, раширеност жена пушача у свету креће се од 0.4 до 50 процената. У Европи их је, зависно од земље до земље, од 2 до 45 процената. У нашој земљи жена пушача има чак 27%. Међутим, ови подаци нису потпуни до краја, јер се односе на особе старије од 18 година. Ипак, оно што радује односи се на податак да се у Србији у последњој деценији број пушача у одраслој популацији континуирано смањује. То је, практично резултат доприноса интезивних активности контроле дувана у протеклом периоду. Одвикавање од пушења представља насушну потребу јер сваке године због конзумирања дувана и последица до којих такво понашање доводи умире шест милиона људи. У супротном, ако се са пушењем настави у постојећем размерама, до 2030. Године због дувана ће годишње умирати 8 милиона људи. Што се тиче актуелног века, прогнозе показују да ће пре времена умрети чак милијарда људи на планети! Више од 80% оваквих случајева дешава се и дешаваће се у земљама у развоју. У таквом окружењу сваки други пушач умире од последица пушења, а сваки четврти умире у средњим годинама, у тренутку када је најпотребнији породици и друштвено најкориснији.

Untitled-1У Србији због пушења умире више од 16.000 особа годишње. Највећи број смртних случајева је због карцинома плућа, инфаркта срца и излива крви у мозак, малигних оболење других органа, хроничне опструктивне болести плућа и емфизема. Забрињавајући је податак да је број умрлих због пушења 4 пута већи у односу на све друге смртне исходе.

У свету је број пушача међу дечацима између 13 и 15 година од 3 до 36%, док је тај проценат код девојчица истог узраста од 1 до 40%. У Србији је заступљеност пушача истоветна за оба пола истог узраста и износи 9%. Истраживања показују да су малишани у приличној мери угрожени пушењем у својим породицама и окружењу. У таквим околностима они постају готово сигурни пушачи. Осим тога, данас се на улици може срести и дете млађе од десет година са цигаретом у руци, што је пре три или четири деценије било незамисливо. Дечији организам изложен свакодневном утицају дима може да претрпи драстичне последице и озбиљно се разболи.  Такво дете отежано расте и развија се, подложна су инфекцијама и прехладама, астми и њеном погоршању, паду имунитета, кашљу, кијању иритацији очију, поспаности, слабом меморисању у школи, умору, раздражљивости и слабој физичкој кондицији.

Untitled-1Сваки облик пушења и уопште удисање дуванског дима представља опасност за организам и здравље дотичне особе. Пасивно пушење узрокује иста обољења као и активно. Сваке године од последица пасивног пушења у свету умре 600.000 особа. Од тог броја чак 75% представљају деца и жена. Пасивни пушачи уносе исте хемикалије као и активни, само у мањој концентрацији. Колика је та концентрација зависи од броја попушених цигарета у непосредном окружењу. Али то не зависи од дима који ми видимо у затвореном простору. Оно што ми видимо само је 5% садржаја који цигарета емитује док гори. Све остало представља гасовито стање које не видимо а изузетно је токсично за организам. Дувански дим садржи чак 7.537 хемијских једињења, које чине природни састојци дувана, хемикалије настале током прераде дувана, адитиви и продукти сагоревања. Најопаснија супстанца је никотин која пушача приморава да изнова пуши и прави неподношљиве тегобе код престанка пушења. У таквој ситуацији најугроженија су мала деца која не умеју и не могу да се склоне или изађу из куће, јер су зависна од родитеља или других чланова породице. Осим тога, не постоји ниво изложености дуванском диму који је нешкодљив, односно не постоји доња граница нивоа концентрације која не угрожава здравље.

Физички, хемикалије из дуванског дима ремете биохемијске процесе на нивоу ћелије. Ментално, никотин је психоактивна супстанца која изазива снажну зависност и мења понашање особе. Од свих органа најугроженија су плућа јер су директно изложена и прва на удару свим хемикалијама из дуванског дима. С обзиром на то да дувански дим прати пут кисеоника, на удару су срце и крвни судови. Дувански дим је директно одговоран или значајно доприноси у више од 80% случајева појави најчешћих малигних тумора и у свету и код нас. У дуванском диму за сто хемикалија доказано је да су кахцерогене, и такве доспевају и у најудаљеније делове организма. Стога се са пушењем повезују карцином плућа, усне и усне дупље, носне шупљине и параназалних синуса, карцином ждрела и гркљана, карцином једњака, желуца, панкреаса, јетре, карцином дебелог црева, бубрега, мокраћних путева, као и карцином грлића материце.

Untitled-1

 ОДВИКАВАЊЕ ОД ПУШЕЊА

У пракси се показало да су пушачима поред стручних савета потребни и лекови, да би успешно и за цео живот оставили цигарете. На овај начин се двоструко повећава шанса за пушача који размишља о прекиду пушења да у томе и успе. Ефикасна метода одвикавања од пушења је медикаментозна, која подразумева коришћење одређених лекова. Може бити никотинска, где су заступљени лекови на бази никотина. Код ове методе број рецептора за никотин се не смањује, већ практично само задовољава. Применом ових препарата пушач у тренутку жеље за цигаретом у организам уноси извесну количину никотина, који бу, иначе, унео пушењем.

С друге стране, код примене неникотинске методе, препарат цитизин делује тако што се у централном нервном систему везује за исте рецепторе као и никотин, дајући осећај релаксације и задовољства. За разлику од никотина, цитизин не одржава исти број никотинских рецептора у мозгу већ их смањује. Цитизин је, иначе, активна супстанца из биљке Cytisus laburnum, у народу позната као златна киша. Има способност да имитира ефекат никотина, а да не ствара зависност. Делује тако што обезбеђује довољан и константан ниво допамина у мозгу, истовремено смаљујући одговор на дејство никотина. На тај начин губи се жеља за паљењем цигарете и изостају симптоми никотинске зависности. Примена бупропиона у одвикавању од пушења такође спада у неникотинску методу. Реч је у леку, првенствено намењеном за лечење депресије, који је у праксу показао делотворност у одвикавању од пушења.

Print Friendly, PDF & Email